Hvala na pitanju, vratili smo se živi i zdravi iz Engleske. Pucalo se i palilo prethodnih dana po Engleskoj na sve strane, ali osim manjih problema sa anoreksijom, zdravlje nas je sasvim lepo služilo.
Bilo je neverovatno iskustvo videti i doživeti zemlju u kojoj se punk rodio. Do ušiju smo se zaljubili u Camden, deo Londona koji kao da je pravljen po našoj meri. Iskoristili smo mogućnost da nastupimo u Barfly clubu, kultnom koncertnom prostoru koji pomalo podseća na CK13 u NS-u, i na Gun club u Beogradu. Organizacija koncerta je bila odlična, sala solidno popunjena, bend i publika raspoloženi (oko 50% publike sa ex-YU prostora : 50% Engleza) i jedan stvarno lep koncert. Potom smo busom putovali u Blackpool, grad na Irskom moru, koji izgleda krajnje čudno. Prepun je polupraznih kazina i restorana i Englezi tamo retko letuju. Živ je samo hedonistički turizam vikendima, odnosno tu dolaze uglavnom sredovečni Englezi na obžderavanje&kurvanje. Prve scene koje smo ugledali pri samom dolasku su više grupica od po desetak poprilično razgaćenih gospoja i gospojica (od 16-17 do 50-ak godina) koje šetaju kostimirane, a lokalne pijandure im dobacuju. Pošto smo gotovo zakleti antialkoholičari i zagovornici celibata, imali smo dovoljno vremena da se posvetimo samom Rebellion festivalu, koji se nekim slučajem odvija baš u ovom čudnom gradu. Treba napomenuti da je za vreme našeg boravka dnevna temperatura varirala izmedju 10 i 15C, da je vetar fijukao kao mahnit i naša lica činio rumenim. Sam festival i njegovi posetioci izgledaju kao da je u toku maskenbal a da je tema punk, kao što je lepo zaključio Dulles. Većina publike kao da se takmiči za najveću i najlepše ofarbanu krestu, svi su pirsigovani i tetovirani, pojedini majstori nose upaljače u uhu…. Svi pankeri sa ostrva žive cele godine iščekujući ovaj festival i to je najveći mogući sajam punka na svetu. Prostor (Wintergardens, Church street) u kojem se festival održava je neverovatno lep, glavna koncertna dvorana izgleda kao neka crkva iznutra, lusteri su kao oni koje Del Boy i Rodney popravljaju u jednoj od epizoda, a na patosu u dve najveće dvorane su tepisi. Da, tepisi. To smo ranije videli/doživeli samo jednom (na MAK festivalu u Koprivnici na kojem smo svirali pre dve godine). Organizatori to mogu tako da izvedu, pošto je publika neverovatno disciplinovana. Zabranu pušenja poštuju bez izuzetaka svi, u redu za toalet ili šank stoji disciplinovano po 10-ak ljudi bez pokušaja da neko ide preko reda, toaleti su čisti da se u njima može i ručavati, ako te neko samo dotakne ramenom u prolazu obavezno se izvinjava itd. Znači, vaspitani su kao ljudi sa kojima se družimo i koji čine naše mikro-okruženje što je nama odgovaralo i osećali smo se kao na domaćem terenu. Videti se na jednom mestu i razgovarati/palamuditi sa bendovima kao što su UK Subs, The Adicts, The Exploited, Jello Biafra and the Guantanamo School of Medicine, The Beat, Cock Sparrer, Citizen Fish, The Subhumans, The Grit, Lars Frederiksen, Pennywise, Sensa Yuma itd. je bilo sjajno iskustvo. Bili smo bukvalno opijeni pozitivnom atmosferom i osećajem slobode na svakom koraku. Pored koncertnih programa koji se odvijaju na 6 bina postoje i razni propratni programi, a vreme početka je u 11h prepodne. Ogroman je i zaseban prostor sa prodajnim štandovima na kojima možete kupiti bukvalno sva obeležja većine popularnih punk bendova u Britaniji. Termin za naš nastup je bio u ranih 13,45 popodne u sali Olympia 2. To je zapravo zajednička sala sa Olympia 1 stageom, s tim da program naizmenično teče na obe bine, bez pauze između bendova. Ta sala nije nabudžena i fensi, zvuk je korektan, a publika cirkuliše između dva stagea. Svirali smo pred 100-tinjak ljudi, od kojih je tek 10-ak bilo iz ex-YU, a ostatak su činili Britanci. Posle nastupa koji je trajao tačno 42 minuta ispraćeni smo toplim aplauzom, a dobar deo prisutnih se uputio na naš štand gde su pazarili diskove i majice. Ostvarili smo mnoge kontakte i očekujemo da će na ovom festivalu narednih godina nastupati i drugi punk bendovi sa naših prostora, a izvesno je da ćemo i mi uskoro ponovo pakovati kofere za duga putovanja po zapadnoj Evropi.
Nemiri koji su počeli u Londonu, dan posle našeg nastupa u ovom gradu, bili su udarna tema u svim medijima. U hotelskim sobama smo noću pratili direktne prenose nasilja i prepoznavali mesta u plamenu na kojima smo bili samo dan-dva ranije. Preostala tri dana boravka u Engleskoj neki od nas su iskoristili da posete Manchester, na proputovanju smo svratili u Birmingham, a poslednji dan smo proveli u Londonu koji je bio potpuno okupiran snagama policije. Ponovo smo se uputili u Camden koji je na nas prva dva dana ostavio najjači utisak, međutim tamo je atmosfera bila poprilično napeta. Radnje su bile zatvorene, na onima na kojima prozori još nisu razlupani bile su zakucane daske. Barfly club nije radio i koncerti su u njemu bili otkazani do daljnjeg. Silom prilika, samo smo prošetali, gledajući ozbiljna i zabrinuta lica ljudi raznih rasa, muzičkog i modnog ukusa, verskih i seksualnih opredeljenja koji su do samo dva-tri dana pre toga živeli u opuštenoj atmosferi u kojoj nije nimalo čudno biti drugačiji. Na Lutonskom aerodromu, sa kojeg smo poletali, tokom noći smo dobili upozorenje da ne napuštamo aerodromsku zgradu pošto su registrovani pucnji iz vatrenog oružja u blizini aerodroma. Kasnije smo videli da je i Luton priključen dugom spisku gradova u kojima je nasilje eskaliralo. Mi smo poprilično iskulirali tu situaciju, pošto živimo u Pritilendu, u kojem smo preživeli i veća sranja prethodnih godina.
Ovi incidenti su malo bacili senku i otkrili nam lice Engleske koje na prvi pogled nismo mogli videti, a generalni i najjači utisak nam je bio da su Englezi izuzetno ljubazan i kulturan narod koji je na svakom koraku raspoložen da pomogne. Od šofera gradskog autobusa koji na stanici na svom telefonu traži google map da te uputi u pravom pravcu, preko prodavaca i šalterskih radnica, pa do pankera na festivalu koji su mega fini. Na stage za vreme nastupa niko od fanova ne pokušava da se popne a obezbeđenje služi isključivo da bezbedno prizemlji ljude koje publika nosi na rukama.
Mi smo ovaj tour doživeli i proživeli kao satisfakciju za prethodne 22 godine života uloženih u grupaciju Atheist Rap i kao logičan sled događaja posle izuzetno koncertno aktivnih godina i nastupa na svim najvećim ex-YU festivalima. Engleska je jednostavno trebala da nam se desi, naoštrila nam je sva čula i inspirisala nas, nadamo se dovoljno, za novi album.
P.S. Ako vas put nanese u Britaniju nikako nemojte preskočiti traditional british breakfast, odlična je podloga za sve kasnije dnevne aktivnosti. Pivo je malko skuplje nego kod nas, piju se brojne vrste cidera i piva od đumbira (Radule je poznati đumbirolog). Piće se na ulici konzumira iz neprovidne kese, pošto su visoke kazne za cuganje na ulici ukoliko alkoholno piće ne zakamufliraš. Našli smo i mega socko gazirane sokove od 2L po ceni od 65 penisa (britanski kovani novac, tih 65 vredi nekih 80 dinara), koje garant neki Baldrick bućka u kadi. Prijatnog su ukusa i izazivaju blage grčeve u želucu. Obavezno probati. Cene klope u marketima, kao i odeće i obuće po robnim kućama, takve su da ćete ostati zapanjeni činjenicom koliko nas kod kuće pljačkaju na svakom koraku. Ukoliko vas pritera, a u blizini nema javnog toaleta, možete se slobodno olakšati na zid Nacionalne galerije na Trafalgar skveru ili u parku blizu Bakingemske palate, naravno ukoliko vas ne vide snage reda.
………WooooOOOO00ooo00OOOOooooW………..