Jedared, još relativno davno, žena našeg menadžera  prilikom ispraćaja supruga na neki daleki put neke od naših brojnih mini-turneja, uz poljubce rekla je i sledeće: „Lepo se provedi“. Zlatko je na to samo suvo odgovorio: „Ne idem ja da se provodim, neg’  da radim“. I zaista, to bi bilo kao da poželiš lep provod prilikom polaska na posao knjigovođi u poreskoj upravi , čistaču kanalizacije u Kalkuti ili brojaču zrna graška na pokretnoj traci u fabrici za preradu povrća… Ne kažem da to ne bi bilo baš primereno reći čoveku zaduženom za masažu japanskih gejši u četvrti Jošivara,  ili probaču hrane na dvoru saudijskog princa, ali rečenica  „lepo se provedi“  koju je i ovoga puta moja supruga uputila meni, pečalbaru, koji idem na posao  trbuhom za kruhom u udaljene krajeve poput Hvara i Lastova , zazvučala je neprilično…Barem meni…

Po izlasku iz zgrade sretoh komšinicu sa sprata, profesoricu iz Jovine gimnazije, koja sa koferom u ruci ulazi u taxi da bi krenula put Kovačice na neki seminar matematičara. Taxi je vozio naš drugar Jova koji nas je par puta vozio kombijem na svirke.  U kombiju kojim smo krenuli na put je  bila i Višnja Nežić  koja je, opet sa svoje strane i gle čuda, išla u Kovačicu na Međunarodni  ekološko-likovni  kamp. Setio sam se da je Višnja bila i na Lastovu kada smo pre dve godine svirali prvi put tamo, što je bio samo početak putovanja sa mnogo koincidencija i prisećanja na minula vremena. Svet je mali, a svi putevi su taj dan, čini se, vodili u Kovačicu…

 KOVAČICA

Malo banatsko mesto, centar opštine,  poznato po naivnim slikarima, vrednim ljudima koji aktivno učestvuju u uređenju života svoje komune; mladima koji pokušavaju  da što bolje osmisle život,rad i slobodno vreme;  poznato i po dobrim domaćinima, opravdalo je svoju reputaciju: svirka povodom zaista impresivnog jubileja, 55 godina delovanja Studentskog omladinskog kluba, na kojoj su nastupili i dva lokalna benda na nevelikoj,  ali solidno opremljenoj i ozvučenoj bini koja je postavljena u dvorištu osnovne škole, okupila je više nego pristojan broj uglavnom mladih, ali i svih drugih generacija. Naravno, bili su tu i mnogobrojni stranci-Rusi, Ukrajinci, Česi, Nemci, Austrijanci, Francuzi i Španci iz obližnjeg već pomenutog kampa koji je takođe održavan u organizaciji kluba slavljenika.  Ivan Barca, organizator, pobrinuo se za nas, odveo nas na mega-klopu kod gazda Mega Šćefana, gde smo se u zanimljivom i prijatnom ambijentu pripremali za naporan rad te i sledećih večeri. Sama svirka je prošla dosta rutinski (ovaj izraz ne koristim pežorativno,  već u smislu da smo profi odradili posao), nismo se prejeli (hrana i otežano varenje često  poraznije deluje na nas od svih alkoholnih i inih derivata) te smo dosta precizno, ali i poletno svirali, sigurni u sebe zbog uvežbanosti, solidnog zvuka i fine povratne reakcije publike u kojoj je bilo i dosta poznatih faca iz okoline (pa i Novog Sada). Odmah posle svirke smo se potrpali u kombi i krenuli put Hvara da bismo stigli na vreme za sledeću svirku…

JELSA (OSTRVO HVAR)

Nakon relativno lakog prelaska granice sa BIH (čega smo se pribojavali zbog tek skorog ulaska navedene zemlje u sistem carinskih ugovora ATA-karnet) i istrzanog dremanja/spavanja u kombiju,  prvo buđenje i izlazak iz kombija je bilo na zelenim  visoravnima Podromanije koje smatram za jedan od najlepših prizora na planeti od kojeg se, uz taj neverovatno svež vazduh, može zavrteti u glavi. Ponovo cimanje/dremanje, Sarajevo, Konjic, Jablanica gde počinju sećanja na detinjstvo i poznati putevi ka moru kojima smo sa roditeljima išli. Obavezna stanka kod srušenog mosta na Neretvi je ovog puta izostala, ali ne i reminescencije na čuvenu bitku iz II Svetskog rata i još čuveniji glamurozni film bivše SFRJ, kandidata za Oskara 1969, za koji je plakat naslikao (na ličnu molbu reditelja Veljka Bulajića) niko drugi do Pablo Pikaso. Priča se da je andaluzijski maestro odbio honorar za navedeni uradak i sa zahvalnošću primio „samo“ sanduk najprobranijih vina sa naših prostora. Ne mogu da se otmem utisku da su Tito i dvorska umetnička kamarila tog vremena bili pravi i istinski džet-set (ne gajim simpatije za njih, samo i od lošeg ima gorih), a ne ove današnje pokondirene estradne i političke tikvetine…Opet relativno lak prelazak granice pre Metkovića na već 40 i kusur stepeni, polako se približavamo Jadranu, tradicionalna igra „Ko prvi vidi more- dobija gajbu piva“ je ovog puta pomalo obesmišljena iz više razloga: široka delta Neretve, luka Ploče i putanja Jadranske magistrale u tom delu ne pruža mogućnost određivanja tačne linije početka mora, te dremež i nezainteresovanost kolega, ali me to nije sprečilo da u (ne)određenom trenutku kriknem:“Eno ga!!!“ i samoproglasim se pobednikom. Doduše, ne sećam se da je iko ikad dobio nagradu za taj lep običaj,  ali mi to nije pokvarilo dobar osećaj slavodobitnosti koju je potisnula tek lavina nostalgičnih sećanja pokrenuta poznatim toponimima: Baćinska jezera, Gradac, Brist, Biokovo, Zaostrog …Pre 29 godina smo moj drugar i kolega iz benda (Ove sezone vedri tonovi) Šuki i ja, sišavši sa voza u Kardeljevu (Ploče), sa rancima na leđima i bez tačne ideje šta bismo i gde bismo , stopirali tom turom, slušali na mini kasetofonu „Agartu“  Majlsa Dejvisa i „Incredible string band“ i pekli se na nemilosrdnom suncu i pritom dečački uživali u svakom trenutku početaka osvajanja slobode i životnih iskustava, spavanja na plažama i po parkovima, sa mimimalno para i potpuno bez straha. Ako se nešto ne može prebaciti bivšem režimu i državi to je sigurnost koju smo svi, pa i naši roditelji osećali. Nedostatak slobode u nekim oblastima je imao kakav-takav balast u kontroli raznoraznih manijaka, kriminalaca i ološa koji u sadašnjem našem društvu slove čak i za ugledne građane. U vremenu bez mobilnih telefona, interneta, bankovnih kartica, slati decu na putešestvija poput našeg, izgleda mi nezamislivo. Sa sadašnjeg stanovišta oca ženskog, maloletnog tinejdžera, ježim se pri pomisli šta bih proživljavao danas da sam liberalan poput mojih dragih mame i tate tada … Drvenik je trajektna luka do koje smo tada slučajno stigli, ali ovoga puta Atheist rap ekspediciji je to bio cilj, kao najkraći put za prebacivanje kombija sa opremom na ostrvo Hvar. Temperatura je već odavno prešla nivo kada je bitno šta pokazuju merni instrumenti a i red za trajekt epskih razmera su bili signal za presvlačenje u  kupaće kostime i silazak na plažu.

Stigli smo na more…Nigde nema tog mirisa borova, prirodnog hlada, bistre vode i blage muzike zrikavaca kao u Dalmaciji. Kupanje, pivo, sajder, kratko putovanje brodom, Sućuraj, kamp Mlaska (u kom smo Šuki i ja onomad proveli par dana očijukajući sa mladim Čehinjicama) i stigosmo u Jelsu, mesto koje se pominje još od XIV veka, mesto poznato po svojim pomorcima, vrhunskim vinima, maslinama i raskošnoj prirodi. Svirka je planirana u predivnoj uvali Zenčišća, plaži napuštenog hotela, u okviru „Hush&rush festivala“ i kada smo stigli osim nekolicine već solidno pijanih i tome primereno bučnih fanova, nije mnogo toga nagoveštavalo predstojeću feštu. Ne sećam se da smo ikad svirali na manjoj nadmorskoj visini: bina je bila tek nešto uzdignuta od mora (što bi Englezi Pajtoni rekli za australijsko Fosters pivo:“ fuckin’ close to water“), šank još nije proradio, razglas Banana zvuka se tek postavljao, a udaljenost uvale od Jelse i mrkli mrak koji je već zavladao nisu obećavali neku posećenost događaju. Posle tonske sam malo dremnuo u kombiju i kad su me digli za početak svirke, ponoć je već odavno prošla,  a mol se popunio odlično raspoloženom ekipom među kojima su bile i mnoge poznate face, uglavnom iz Splita, na čelu sa neizostavnim Nikšom i njegovom devojkom koji su nam pružali podršku i u Blekpulu na Rebellion festivalu. Neizmerno mi se spavalo, ne pamtim kad sam teže podneo izlazak na binu, ali (kao što to i obično biva) čim sam se uštekao u struju, nakon nekoliko uvodnih taktova, vratio sam se u vinklu i počeo da uživam u svirci. Vrlo dobra svirka, odličan prijem tradicionano temperamentnih Dalmoša. Umor od puta i neprospavanih gotovo 40 sati, nije se ni osetio što nam je posle i potvrdio naš drugar Luka iz TBF. Acketu skidam kapu, negov posao je baš  fizički težak  i u tim zahtevnim  uslovima rada je pokazao svoju veličinu (pri tom ne misilim na već legendarnu anomaliju u gaćama). Ko nas ne zna, pomislio bi da smo nakon svirke odmah zbrisali u hotel . Uvek obzirni Zlajber mi je napomenuo kako bi bilo u redu zbog organizatora i cele ekipe da ostanemo još malo („nećemo dugo, par pića i paljba“) i družimo se uz (moram napomenuti odlične) di-džejeve, uključujući i Luku TBF (Banana sound). Izraz „par pića“ u Atheist rap vokabularu je eufemizam za „piću, piću, dok je u sudiću“ i „do poslednje Raduletove kravate“ žurku. Pretpostavio sam šta  me čeka, shvatio da je najpametnije da „plivam nizvodno“ i stoički se prepustio  čarima otvorenog šanka, gledanja u lepe rasplesane devojke i mlataranju nogama iznad mora. U međuvremenu je Nikša, pošto je Raduletova zakonita žena  trebalo da se porodi tih dana, predložio da se treći kuronja, ako se rodi na kraju turneje za vreme našeg boravka u Nikšiću, nazove-sasvim prirodno- Nikšić Radusinović . Od milja bi ga zvali Nikša. Aklamacijom smo prihvatili predlog a ne znam šta je egzaltiranog Raduleta sprečilo da odmah ne ode u gradsku kuću i prijavi prinovu pod tim imenom: neiskorišćenost kapaciteta ljudskog mozga koji još nije ovladao mogućnošću teleportacije, radno vreme šaltera,  ili sama činjenica da mališan još nije ni rođen.  Naravno, svanulo je, sunce je isprva stidljivo izašlo,  a ubrzo se već i visoko diglo kad je pastir Zlatko uspeo da sakupi raštrkano stado i utera u kombi i ekspeduje na doručak,  pa u krevet.

Sledeći dan smo proveli u oporavku od napornog rada (malo su nas u tome ometali za nijansu preglasni zrikavci), ali i u delovanju po sekcijama: većina je učestvovala u radionici pod nazivom „Atheist rap i švedski sto“  kojom je pokušano da se opovrgne uvreženo mišljenje da je švedski sto najekonomičniji i najjednostavniji oblik posluživanja u ugostiteljskim objektima koji donosi velike uštede istim. Kada nismo radili ili radioničili,  bavili smo se volonterskim radom- sakupljali smo po plaži otpatke.  Taj dan smo skupili pet plastičnih flaša (3x2L i 2x1L) i dve 0,5 konzerve od piva, nekoliko staklenih boca od sajdera, 7 opušaka od cigareta i 3 kartonska filtera. Samo maliciozni i nedobronamerni ljudi bi istakli činjenicu da su sve to bili naši otpaci. Volonterskom radu se ne gleda u zube,  a ekološka svest i delovanje kreću od nas samih (misli globalno- deluj lokalno).

Još dva dana smo tumarali po gustoj borovoj šumi u kojoj smo bili smešteni u raštrkanim objektima velikog  hotelskog kompleksa „Fontana resort“ srećući se slučajno i u prolazu. Acketa sam video samo jednom, na nekom doručku i tom prilikom je, pored terase za ručavanje sa predivnim pogledom na more i staklom zaštićenih unutrašnjih stolova kojima takođe nije manjkalo vizuelnog pristupa romantičnom pejzažu, sedeo usamljen za najzabačenijim stolom i to okrenut leđima moru. Pretpostavljam da su mu ruke bile zauzete obedom te samo iz tog razloga nije  pokazivao srednji prst svima (mislim- celom svetu). Na spratu u delu hotela u kom smo bili smešteni  Zlatko i ja se čuo češki jezik. Ponesen mojim pričama od pre mnogo godina, Zlajber je logično zaključio da gde se čuje češki- tu su i Čehinjice. Ubrzo smo sa dubokim razočaranjem shvatili da su to izgleda bile iste one „Čehinjice“ sa kojima smo Šuki i ja onomad očijukali, samo sada sa 29 godina i duplo toliko kilograma više. Poslednje veče na Hvaru se naš dobri, stari prijatelj Cipa ponudio da nas izvede u provod u Stari Grad. Nakon dužeg nećkanja i razmišljanja sam odustao i uskratio sebi posetu i degustaciju vina u fenomenalnoj vinariji.  Za utehu je činjenica da nam je Milan, momak koji je organizovao festival, spakovao karton vrhunskih vina prilikom našeg polaska iz Jelse. Hvala mu do neba…Cipa nas je i ovoga puta zadužio, nije spavao sutradan i prebacio nas u dve ture kolima do grada Hvara iz koga smo hvatali katamaran za sledeću destinaciju…

LASTOVO

(nastavak sledi…)

• Share