Gej-karburator serviz
-ne tražite kod boga spas,dođite kod nas u naš
Gej-karburator serviz
- ako imate problema, a dosta vam je žena,
da vam dunemo u diznu i otklonimo kvar
-i eventuanalno, gratis, podmažemo „car“,
da osetite najzad šta je prava stvar!
Naš Gej-Karburator Szerviz „Bizzar“!

Novi Sad,
Kineska četvrt,
prva ulica desno, druga levo,
diskrecija zagarantovana.
Ćaaooo!

Kao kroz san klizim niz tunel ilegalnog kluba,
sluša se Turbonegro, prigušena svetla gore dole.
Mozak se lagano zagreva, od vina blago opijen, mirisnom travom dobijen,
u oku iskri varnica – na putu sam bez granica!
Sevaju slike požude, bez reda i bez najave:
sokovi vrelih noći, gola bedra, ruke, grudi, sisanje i lizanje…
Plesom mi prilaziš, sve je vidno i na mestu,
gledaš me popaljivo, radujem se dobrom seksu!
Pričaš mi o nekim stvarima koje teško mogu da razumem,
trenutno ne prihvatam da postoji nešto zanimljivije od tvojih mednih usana…
Mozak mi se blago pregreva, nisam doš’o da se zezam, maco, stvarno mi je potrebno,
odvedi me u separe i probaj me…

Sve što želim je da milujem lagano tvoja gola leđa,
da ti liznem znoj sa vrata, čujem uzdah slatke boli
i od tvojeg vrelog daha da se prospem k’o maslačak…
Poljubi me! Daj, poljubi me! Zavrti mi u glavi pa me potpuno razvali!

Scena skoro savršena, sve je naizgled na mestu:
prolazi već treći sat, očajno se nadam seksu,
a ti mi tupiš kurac tu, već dosadno mi je,
ne mogu da ne poželim da se i noćas odvalim…
Ako nastaviš ovako umreću od prekomerne doze, ljubavi!
Mozak se odavno spalio,stvar je već sasvim ozbiljna – više nema vremena,
vodi me kući, bejbe, molim te….

Ne bi bilo fer prema ženi, ne bi bilo fer prema deci,
ne bi bilo fer prema njima, ne bi bilo fer,
ali ja bih voleo baš jako, jako bih voleo da mogu,
da mogu u nedelju da odem na Therapy?-ju.

Ne bi bilo o.k.
Ne bi bilo fer.

Ne bi bilo fer prema ženi, ne bi bilo fer prema deci,
ne bi bilo fer prema njima, ne bi bilo fer,
ali kad bih otišao tamo, ja bih tamo morao da pijem.
To bi onda značilo, de facto, da pijem peti dan.

Jako bih voleo da, evo, ovog trenutka, odemo svi u tri lepe,
da se odvalimo k’o ćuskije na nekom dobrom koncertu,
da se napijemo k’o barabe, da se polupamo kao govna,
da se iskrivimo k’o federi, da ne-znam-ni-ja-šta uradimo od sebe,
da bacim telefon u đubre, da se ne vratim kući tri dana
i, kada se vratim, da prespavam još tri, al’, jebiga, ne bi bilo fer.

Očito voliš da ti po jajima gaze dok ti šapuću slatke reči
i kada treba da te naguze – Ti uvek biraš najveći,
jer ako ne možeš da budeš zadovoljan
radije ćeš biti sav razjeban,
da od suza od kojih ti se pogled muti
nikako ne sagledaš činjenicu:
(da si stoka, dvonogo govedo, koje hipnotisano sledi svoje stado nebesko,
praznog stomaka, mozga ispranog, pravolinijski ka nekoj novoj klanici.)

To nismo samo Ti i Ja, odavno je kolektivna stvar
-zove evolucija, takav je život!

Rad je od majmuna stvorio ljude, a politika od ljudi stoku.
Stoka se trudi da izgleda k’o ljudi, ali stalno ispadaju majmuni.
Jedan korad nazad – dva koraka nazad – krupni koraci, do granice opstanka!
Molim te, pomozi mi, hajde, života ti,
stvarno me zanima – u koju vrstu spadaš Ti?!

To nismo samo Ti i Ja, oduvek je kolektivna stvar
- zove evolucija, takav je život!

Zvao si me, gnjavio me, kumio za svirku u nevreme, kada su slave i ostala dobra,
kad se pravi rokeri leče od života, kad ne svira ni Kerber, ni Cukić, ni Čorba.
A puno si para sprcao u disko: 4 šanka, 6 zvučnika i disko-kugla;
al’ kanda te nešto bojkotuje masa – provode se u „Dragiši“, dole, iza ugla.
Sede dole, piju pivo i imaju nivo.

Aj’te, braćo, soma evra u kešu, devize, de lux smeštaj, Inin benzin, nešto da se grize,
preko mere razne sorte teških opijata, super pičke – mlada deca – i „ruska salata“!

Ej, i’te na kanal, ima divlja plaža, tu se skroz go kup’o i Prljavi Blaža!
Ko ne zna da pliva – nek naduva ćurku, posle ćemo ovdi da pravimo žurku!

Nek’ ti budu svi ti evri i benzin i klopa,
nek’ ti budu hotel, ribe, puna kesa dopa
i što si nas strašno sjeb’o – e, nije nam krivo,
ali bar plati pivo,j er mi… mi imamo nivo!

Smrdelo je, još sad smrdi, smrdeće još dugo: krenuli smo, sretno stigli – dobro veče, tugo!
Ovaj ludak je u disko renovir’o štalu, balon vode i šes’ čaša stoje na astalu,
oprema za binu tek što nije stigla i, za ispod monitora, jedna stara ciglja,
a rasveta nova, šesnajs kilovata, požderaće struju od pola Banata.
A u mraku ostaćedu i mama i tata, a onda – tuc-tuc keve!

Vino se lije, špricer se pije, ulica Dunavska šumi – stadion se „Sremca“ puni!
Fruškom gorom odzvanja pesma „vinskog“ Srema – ekipa iz Čerevića za pobedu se sprema!

I svaku noć i svaki dan – to je naš tim, a pobeda naš san – Sremac, Sremac, Špricerbojz!

Utakmica počinje, trese se tribina – odjekuje himna plavo-belog tima!
Pljušte, pljušte golovi kao letnje kiše, svake smo sezone za jedan rang više!

I svaku noć i svaki dan – to je naš tim, a pobeda naš san – Sremac, Sremac, Špricerbojz!

Na pomen našeg tima donji veš se trese od iljadudevestodvajesedišese!
Plavo-beli Sokoli – ponos Špriceraša – Liga šampiona jednog dana biće naša!

I svaku noć i svaki dan – to je naš tim, a pobeda naš san – Sremac, Sremac, Špricerbojz!

Igra se drevna igra,vrlo lako prepoznatljiva;
mada su sada mutnija vremena – pravila su jasnija:
izađemo-kao, odigramo-kao, pobedimo-kao,
- opet najebemo kao Žuti!

Nešto tu mora da se menja.
Neko bi trebalo da plati.
Ovako svako radi samo za dobrobit gazde klubova
- punimo tuđe džepove!

Teren je u očajnom stanju, izgleda kao da gore biti ne može.
Od celog stadiona ostalo je samo trulo parče svečane lože.
Navijači spremni da ubijaju zbog „voljenog“ tima,
a uprava, dok utakmice namešta, jeftinim kineskim vatrometom
odvlači pažnju od nove pljačke.

Psihoaktivne supstance se nalaze u širokoj paleti raznoraznih legalnih i ilegalnih droga,
kao i u voću, povrću, travama i pečurkama i nekim vrstama insekata,
a po poslednjim saznanjima i u žlezdama domaćih, barskih žaba
(tačnije rečeno – u njihovim anusima,to jest šupcima).
Možeš da sisaš i da ti bude baš lepo, da ti bude lepo kao da ti Salvador Dali crt’o život, uuu-jeeee!

Daj sve! Daj sve, samo da ne budem normalan! Daj sve!

Već duže vreme je nenormalno visok procenat nenormalnih u ovom društvu
i svi su navučeni na neka govna i svega ima dovoljno:
apoteka i kafana, šarenih te-ve ekrana punih retardirajućih programa
– do ponoći fudbala, a posle jebanja.
Možeš tako da živiš u paralelnom svetu koji se ne dotiče ni malo tvoje stvarnosti,
a da ti život bude kao Holivud!

Daj sve! Daj sve, samo da ne budem normalan! Daj sve!

Zapišavam unaokolo svoju teritoriju, smradom ja pokušavam rasterati uljeze, čuvati te samo za sebe.
Svojim ti odbijanjem ugrožavaš mi Osnovno Ustavom garantirano pravo na seks,
jer druge ja ne, nikako ne želim, sem tebe.
Jer bez tebe ja ne mogu da živim.

I uporno ja trudim se da ne vidim te danima, pokušavam da prekinem tu igru
u kojoj uvek gubim samo ja.

Ja želim da nastavim živeti bez tebe, ali ne mogu da preživim bez tebe,
jer druge ja ne, nikako ne želim, sem tebe.
Jer bez tebe ja ne mogu da živim.
Daj…

Nemirne noćne senke igraju kao žive, k’o ribari na moru mokri smo i puni soli.
Mogli bi vrlo lako do besvesti ovako, al’ ko zna na šta bi to ličilo kad svane novi dan.

Zašto sve što je lepo ima kraj, oh, zašto baj, baj, baj?
Pa, jednostavno, zato što je tako,zato što sve ima svoj kraj.
E, sad, ostaje nam ono nadanje da i posle kraja ima nešto
i da ćemo se nekad, nekako i negde videti opet sa svim dragim nam bićima.
Eh, lepo je to, jer…

Život je savršena pesma što peva se u dahu,
zato nam valja dobro znati kada treba stati,
osmehom se rastati, nek’ ovo bude pesma za kraj.
Jer ko zna na šta bi to ličilo kad svane novi dan.